Планови за поход на европски трон прављени су на Маракани од средине 80-их година. Звезда је у претходне две деценије остваривала солидне европске резултате састављајући тим од играча из своје омладинске школе, уз повремено довођење младих талентованих фудбалера из малих клубова, углавном у Србији. Тандем Џајић-Цветковић решио је да крене другим путем, да довођењем најбољих играча на домаћем тржишту створи екипу која би одмах могла да се такмичи на континенталном нивоу, а за неколико сезона и буде кандидат за европске трофеје.
Први корак у новом смеру догодио се у лето 1986. године, када су из загребачког Динама доведени Бора Цветковић и Миливој Брачун, а из нишког Радничког највећи таленат југословенског фудбала Драган Стојковић. Већ годину дана касније Пиксијевим путем кренуо је Драгиша Бинић, који ће са Цветковићем чинити најбржи напад у Европи, а Динамо је остао и без трећег, најнадаренијег играча – Роберта Просинечког. До лета 1988. године у црвено-бели дрес обучени су и најквалитетнији преостали играчи у лиги Дејан Савићевић и Дарко Панчев. Уз мало дораде екипа је била спремна за највише домете.
Иако су се сваке године мењали тренери, Звезда је успевала да одржи стил игре базиран на брзим нападачима и врхунски квалитетним везним играчима, а мало је недостајало да већ у првом покушају буде избачен најјачи европски клуб те епохе Милан. У тој сезони (1988/1989) наш тим је изгубио титулу у дуелу са Војводином (што ће касније такође имати велики значај), па је други покушај европског похода био посвећен Купу УЕФА. Шести децембар 1989. године један је од кључних дана на путу Звезде ка Барију и Токију – тог дана је бриљантна Шекуларчева екипа у Келну доживела тежак пораз и испала у трећој рунди Купа УЕФА, научивши тежим путем кључну лекцију такмичарског фудбала.
Коцкице су наставиле да се слажу – Миле Белодедић је провео целу годину у клубу, на тренингу усавршавајући играче, али је тек у пролеће 1990. могао да заигра за тим. У лето 1990. Шекуларца мења Љупко Петровић, управо човек који је годину дана раније однео титулу из Звездиних руку у Нови Сад. Петровић је у претходној сезони тренирао Рад и сарађивао са Звездиним јуниором Владом Југовићем, талентом потпуно новог профила за српске услове и човеком који ће померити границе тркачких могућности.
Клуб је озбиљно ослабљен одласком капитена Стојковића, који је те године био један од несумњиво најбољих светских играча, што је потврдио и на Мондијалу у Италији. Пикси је са Маракане отишао у Марсеј, не слутећи да ће дојучерашње другове видети следећег маја. Иако је изгубила капитена, Звезда је остала изузетно снажна, попуњена добро на свакој позицији.
Сцена је тако постављена. Звезда је глатко освојила претпоследњу титулу шампиона комплетне Југославије, и дошло је време да се пажљиво састављена екипа докаже на највишој сцени. Оправдања више није могло да буде, чак и да политичка ситуација није пред Петровића и играче постављала цајтнот, свака пропуштена година носила је могућност да још неки од кључних играча напусти клуб у великом трансферу
http://www.crvenazvezdafk.com 
